Породица — хитни случај!

„ЗАТИМ су заувек срећно живели.“ Овај бајковити завршетак, примењив је на све мање и мање бракова у нашем добу. Брачни завет да ће једно друго волети, ’и у добру и у злу‘, све док су живи, пречесто је само реторика. Могућност да неко има срећну породицу изгледа као игра на срећу с малим изгледима на добитак.

Између 1960. и 1990, у већини западних индустријализованих земаља стопе развода су се више него удвостручиле. У неким земљама оне су се учетворостручиле. На пример, у Шведској се сваке године склопи 35 000 бракова, а око половине њих се распадне, што укључује преко 45 000 деце. Парови који живе у дивљем браку, разилазе се још чешће, што погађа даљње десетине хиљада деце. Сличан тренд помаља се у многим земљама широм света, што је видљиво из оквира на 5. страни.

Истина, распад породица и поништење бракова нису новине у историји. Хамурабијев законик из 18. века пре н. е. обухватао је законе који су у Вавилону допуштали развод. Чак је и Мојсијев закон, утврђен у 16. веку пре н. е., у Израелу допуштао развод (Поновљени закони 24:1). Међутим, породичне везе никада нису биле слабије него у овом 20. веку. Пре више од једне деценије, писац једне новинске рубрике је написао: „За педесет година, можда чак нећемо имати ни једну породицу у традиционалном смислу. Можда их замене колективи различитих врста.“ А тренд одонда, изгледа да потврђује његову идеју. Породично уређење тако се брзо погоршава да питање „хоће ли преживети?“ задобија све већи смисао.

Зашто је тако тешко да многи парови буду једно уз друго и очувају уједињену породицу? У чему је тајна оних који се током дугог животног века држе заједно, срећно славећи своју сребрну и златну годишњицу брака? Узгред речено, пријављено је да су у 1983. години један човек и жена из бивше совјетске републике Азербејџан, прославили своју стогодишњицу брака — у старости од 126 односно 116 година.

У чему је претња?

У многим земљама неке од основа за законски развод јесу прељуба, ментално и физичко мучење, остављање брачног друга, алкохолизам, импотенција, душевна болест, бигамија и зависност од дроге. Међутим, уобичајенији узрок је да се темељни став према браку и традиционалном породичном животу радикално мења, нарочито задњих деценија. Поткопано је поштовање према институцији која је дуго сматрана светом. Похлепни музички издавачи, произвођачи филмова, телевизијских сапунских опера и популарне литературе уздижу такозвану сексуалну слободу, неморал, разуздано понашање и егоцентричан начин живота. Они промовишу једну културу која трује умове и срца како младих тако и старих.

Једна анкета у 1996. години, показује да је 22 посто Американаца изјавило да ванбрачна афера понекад може бити добра за брак. Један специјални чланак у најпознатијим шведским новинама Aftonbladet, подстиче жене да се разведу зато што „то може само побољшати ствари“. Неки поп-психолози и антрополози чак су умовали да је еволуција човека „програмирала“ да сваких неколико година промени супружника. Другим речима, они наводе да су ванбрачне афере и разводи природни. Неки чак могу образлагати и то да развод родитеља може бити добар и за децу, јер их припрема да се једног дана изборе с властитим разводом!

Многи млади не желе више да живе традиционалним породичним животом у ком су отац, мајка и деца. „Не могу да замислим да цео свој живот проживим с истим партнером“, гласи популарно гледиште. „Брак је попут Божића, пука бајка. Једноставно не верујем у њега“, каже осамнаестогодишњи дечко из Данске. „У овоме је ствар, зашто да се гњавиш да живиш [с мушкарцима] и переш им чарапе“, тврди Норин Берн с Народног саветовалишта за жене у Ирској. „Једноставно изађи и играј се с њима... Много жена долазе до закључка да им и није потребан мушкарац да би преживеле.“

Домаћинства с једним родитељем у порасту

Широм Европе, претходно поменути став доводи до убрзаног пораста броја самохраних мајки. Неке од ових самохраних родитељки су тинејџерке које сматрају да непланирана трудноћа није грешка. А неке су жене које желе да саме одгајају своје дете. У већини случајева то су мајке које неко време живе у дивљем браку с дететовим оцем, без икаквих планова да се удају за њега. Прошле године, часопис Newsweek је објавио једну причу с насловне стране с питањем „Смрт брака?“ Она је навела да је у Европи проценат ванбрачне новорођенчади у наглом порасту, и, како се чини нико за то не мари. Шведска је можда водећа на листи, с пола од укупног броја ванбрачних беба. У Данској и Норвешкој је тај број близу половине, а у Француској и Енглеској је једна трећина.

У Сједињеним Државама породице с два родитеља су се у задњих неколико деценија драстично смањиле. Један извештај наводи: „Године 1960... 9 посто деце живело је у домаћинствима с једним родитељем. До 1990, тај број је скочио на 25 посто. У Америци данас 27, 1 посто од укупног броја деце рођено је у домовима с једним родитељем, и тај број расте... Од 1970, број породица с једним родитељем се више него удвостручио. Данас је традиционална породица толико угрожена да је на рубу изумирања, наводе неки истраживачи.“

У земљама где је Римокатоличка црква изгубила много моралног ауторитета, у порасту су породице с једним родитељем. Мање од половине италијанских домаћинстава састоји се од мајке, оца и деце, а ту традиционалну породицу замењују парови без деце и домаћинства с једним родитељем.

Систем социјалне заштите у неким земљама, у ствари, бодри људе да се не венчавају. Самохране мајке изгубиле би социјалну помоћ коју примају када би се венчале. У Данској самохране мајке примају додатне субвенције за негу детета, а у неким друштвима, малолетне мајке добијају додатни новац и плаћену станарину. Дакле, умешан је новац. Улф Б. Свенсон тврди да порезне обвезнике у Шведској један развод кошта од 250 хиљада до 375 хиљада долара у субвенцијама, стамбеним трошковима и социјалној помоћи.

Цркве хришћанског света изгледа да чине мало или нимало да би промениле овај тренд који хара међу породицама. Многи пастори и свештена лица и сами се боре с властитим кризама у породици, те стога осећају да су неспособни да помогну другима. Неки су изгледа чак поборници развода. Aftonbladet од 15. априла 1996, известио је да је пастор Стивен Ален од Брадфорда у Енглеској направио једну посебну разводну церемонију, која би, како он предлаже, требало да служи као званични чин у свим британским црквама. „То је служба излечења која особама помаже да се помире с оним што им се дешава. Она им помаже да схвате да их Бог и даље воли и ослобађа их бола.“

Стога куда срља породично уређење? Има ли наде за његов опстанак? Могу ли појединачне породице очувати своје јединство пред једном тако огромном претњом? Молимо осмотри следећи чланак.

[Табела на 5. страни]

ГОДИШЊИ БРОЈ БРАКОВА У НЕКИМ ЗЕМЉАМА УПОРЕЂЕН С БРОЈЕМ РАЗВОДА

ЗЕМЉА ГОДИНА БРАКОВИ РАЗВОДИ

Аустралија 1993. 113 255 48 324

Данска 1993. 31 507 12 991

Естонија 1993. 7 745 5 757

Јапан 1993. 792 658 188 297

Канада 1992. 164 573 77 031

Куба 1992. 191 837 63 432

Малдиви 1991. 4 065 2 659

Немачка 1993. 442 605 156 425

Норвешка 1993. 19 464 10 943

Порторико 1992. 34 222 14 227

Руска Федерација 1993. 1 106 723 663 282

Сједињене Државе 1993. 2 334 000 1 187 000

Уједињено Краљевство 1992. 356 013 174 717

Француска 1991. 280 175 108 086

Чешка Република 1993. 66 033 30 227

Шведска 1993. 34 005 21 673

(Засновано на извештају УН, 1994 Demographic Yearbook, Њујорк 1996)