Пресуда у корист избора

ИНФОРМИСАНИ избор одобрава нико други до најславнија Личност у читавом свемиру. То је наш Створитељ. Пошто поседује неограничено спознање о човековим потребама, он великодушно даје упутства, упозорења и вођство, на мудром путу којим треба ићи. Међутим, он не испушта из вида слободну вољу којом је обдарио своја интелигентна створења. Његов пророк Мојсије изнео је Божје гледиште: „Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство. Избери живот да живиш ти и потомство твоје“ (Поновљени закони 30:19).

Ово начело се односи и на поље медицине. Концепт о информисаном избору или праву на информисани пристанак постепено задобија признање у Јапану и у другим земљама где то у прошлости није било толико уобичајено. Др Мичитаро Накамура је овако описао информисани пристанак: „То је замисао да доктор пацијенту лако разумљивим језиком објасни болест, прогнозу, методу лечења и могуће нежељене последице, поштујући пацијентово право да сам изабере методу лечења“ (Japan Medical Journal).

Годинама доктори у Јапану износе разне разлоге против оваквог начина лечења пацијената, и судови нагињу да се приклоне медицинској пракси. Према томе, био је то преседан када је 9. фебруара 1998. Такео Инаба, главни судија Токијског вишег суда, изрекао једну пресуду у корист информисаног избора. О каквој се пресуди радило и због чега је случај био предат суду?

У јулу 1992, једна Јеховина сведокиња, 63-годишња Мисае Такеда, дошла је на Институт медицинске науке, при Токијском универзитету. Поставили су јој дијагнозу злоћудног тумора на јетри и била је неопходна операција. Желећи из свег срца да послуша библијски налог који је против злоупотребе крви, објаснила је лекарима своју жељу да добије само бескрвно лечење (Постање 9:3, 4; Дела апостолска 15:29). Лекари су прихватили формулар ослобађања од одговорности, који је њих и болницу ослобађао било које одговорности која би била последица њене одлуке. Обећали су јој да ће пристати.

Међутим, после операције, и док је Мисае била још под седативима, дата јој је трансфузија крви — сасвим супротно њеним јасно израженим жељама. Напори да се неовлашћена трансфузија сачува у тајности били су откривени када је болнички службеник обелоданио ту ствар једном новинару. Као што и претпостављате, ова искрена хришћанка била је сломљена када је дознала за неовлашћену трансфузију. Имала је поверење у медицинско особље, верујући да ће одржати своју реч и поштовати њена религиозна уверења. Због емоционалног бола који је доживела услед ове грубе повреде односа лекар-пацијент и у нади да ће утврдити преседан који ће друге поштедети сличних медицинских малтретирања, предала је ту ствар суду.

Јавни ред и морал

Три судије Токијског окружног суда саслушали су тај случај и одлучили у корист лекара, и према томе, против права на информисани пристанак. У својој пресуди, изреченој 12. марта 1997, изнели су да је било који покушај да се направи уговор за апсолутно бескрвно лечење био неважећи. Сматрали су да би то била повреда којо рјозоку,a или друштвених норми, да лекар прихвати један посебан споразум да неће дати крв чак ни ако би дошло до неке критичне ситуације. По њиховом мишљењу, лекарева главна обавеза јесте да спасе живот на најбољи начин на који он то може, па је такав уговор од самог старта неважећи, без обзира на пацијентово религиозно уверење. Пресудили су да у коначној анализи, лекарево професионално мишљење треба да има предност у односу на било коју претходну медицинску молбу коју је пацијент можда имао.

Штавише, судије су навеле да би из истих разлога, иако се очекује да објасни основну процедуру, последице и опасности предложене операције, лекар „могао да не каже да ли намерава да да̂ крв или не“. Њихова пресуда је гласила: „Не може се означити као незаконито или неприкладно то што су тужени лекари разумели жеље тужиље да не прихвата трансфузију крви ни под каквим околностима и поступили као да ће поштовати њене жеље те је тако навели да прихвати операцију о којој је реч.“ Сматрало се да ако би лекари поступили другачије, пацијент би могао да одбије операцију и напусти болницу.

Ова судска одлука је шокирала и запрепастила адвокате који се баве питањем информисаног пристанка. У расправи о пресуди у случају Такеда и импликације информисаног пристанка у Јапану, професор Такуо Јамада, водећи стручњак на пољу цивилног закона, писао је: „Ако се дозволи да мишљење из ове пресуде остане, одбијање трансфузије крви и правно начело информисаног пристанка постаће свећа чији пламичак трепери на ветру“ (Правни журнал Hogaku Kyoshitsu). Оштрим речима осудио је присилну трансфузију крви као „једну грубу повреду поверења, попут неког подмуклог напада“. Професор Јамада додао је да се такав чин разарања поверења не треба „дозволити апсолутно никада“.

Због скромне нарави, Мисаеи је било тешко да се нађе у центру пажње. Али схватајући да може имати удела у одбрани Јеховиног имена и праведних норми у погледу светости крви, одлучила је да учини што је до ње. Писала је свом адвокату: „Нисам ништа више до честице прашине, чак и мање. Питам се зашто је употребљена некомпетентна особа као што сам ја. Али, ако ја гледам да урадим само оно што Јехова — онај који може учинити да камење повиче — каже, он ће ми дати снагу“ (Матеј 10:18; Лука 19:40). На говорници за сведоке за време тог суђења, описала је дрхтавим гласом емоционалну трауму коју је доживела као последицу те обмане. „Осећала сам се повређено, као жена која је била силована.“ Тог дана се мало ко није заплакао у судници.

Изненадно охрабрење

Због пресуде окружног суда, случај је одмах предат врховном суду. Отварање спора у апелационом суду почело је у јулу 1997, и сада бледа али одлучна Мисае присуствовала је у инвалидским колицима. Рак се поново појавио, и она је постајала све слабија. Мисае је била веома охрабрена када је главни судија, једним неуобичајеним потезом, објаснио ток којим је суд намеравао да крене. Разјаснио је да се апелациони суд не слаже са одлуком нижег суда — да лекар има право да игнорише пацијентове жеље, поступајући као да ће пристати, а да у ствари намерава да потајно учини нешто друго. Главни судија је рекао да суд неће подржати патријархалну етику „ширашиму бекаразу, јорашиму беши,“b што значи: „Нека буду неуки и зависни“ од медицине. Мисае је касније рекла: „Веома сам срећна што чујем правичан коментар судије, који се у потпуности разликује од претходне одлуке окружног суда.“ Додала је: „За ово сам се молила Јехови.“

Следећег месеца Мисае је преминула, окружена вољеном породицом и медицинским особљем једне другачије болнице, где су њена искрена уверења разумели и поштовали. Иако веома тужан због њене смрти, њен син, Масами, и други чланови породице били су одлучни да у сагласности с њеним жељама, виде исход случаја.

Одлука

Коначно, 9. фебруара 1998, три судије вишег суда изрекли су своју одлуку, укинувши одлуку нижег суда. Мала судница је била пуна новинара, академика и других који су помно пратили суђење. Велике новинске куће и телевизијске станице известиле су о тој одлуци. Неки од наслова гласили су: „Суд: пацијенти могу да одбију лечење“; „Врховни суд: трансфузија — повреда права“; „Лекар који је насилно дао трансфузију крви изгубио је на суду“; и „Јеховин сведок добија обештећење за трансфузију“.

Извештаји о одлуци су били тачни и изузетно повољни. Новине The Daily Yomiuri су известиле: „Судија Такео Инаба је рекао да није било у реду то што су лекари урадили оно што је пацијент одбио.“ Оне су такође јасно изнеле: „Лекари који су јој дали [трансфузију крви] лишили су је могућности да изабере своје лечење.“

Новине Asahi Shimbun истакле су да иако је у овом случају суд мислио да није било довољно доказа о постојању неког уговора у којем су се обе стране сложиле да се крв чак ни у ситуацији опасној по живот неће употребити, судије се нису сложиле с нижим судом око тога да ли је такав уговор законит: „Ако постоји добро промишљен споразум између две стране које брину о томе да трансфузију крви не треба дати ни под каквим околностима, овај суд не сматра да је он против јавног реда и, стога, неважећи.“ Даље, ове новине су истакле гледиште судије да је „сваком људском бићу суђено да једног дана умре, и да о току ствари према том моменту смрти може одлучити сваки појединац“.

У ствари, Јеховини сведоци су истраживали ову ствар и уверени су да бирају најбољи начин да живе. То укључује и одбијање познатих опасности од трансфузије крви и уместо тога прихватање бескрвних поступака који су нашироко у употреби у многим земљама и који су у сагласности с Божјим законом (Дела апостолска 21:25). Познати јапански професор уставног права истакао је: „У ствари, одбијање лечења [трансфузијом крви] о којем је реч, није питање избора ’како умрети‘ већ, пре, како живети.“

Одлука вишег суда треба да упозори лекаре да њихово дискреционо право није толико велико колико су неки можда мислили. И на основу ње би много више болница требало да установи етичке смернице. Иако је ова одлука суда углавном прихваћена и охрабрујућа за пацијенте, који су једва имали неко право у одлучивању око свог начина лечења, нису је све стране дочекале свим срцем. Ова државна болница и њена три лекара жалили су се Врховном суду. Тако морамо чекати да видимо да ли ће јапански највиши суд подржати пацијентова права, као што то чини Суверен свемира.

[Фусноте]