Ознаке на лицу — нигеријска ’лична карта‘ која ишчезава
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НИГЕРИЈЕ
ЈЕДНОГ јутра крајем 1960-их, шестогодишњи Данџума је пришао свом оцу и захтевао да му направи резове које Игала људи с поносом носе на лицу. Данџума више није могао да поднесе исмејавање својих школских другова који су му се изругивали због тога што није имао ознаке на лицу. Иако су се резови обично правили код Игала беба које су превише мале да би се плашиле операције, дечаци су на те ознаке гледали као на знак храбрости. Оне који их нису имали сматрали су кукавицама које нису смеле да се суоче с ножем.
До тада, Данџумин отац није хтео свом сину да направи ознаке на лицу. Али тог јутра, на инсистирање свог сина који је чврсто решио да докаже своју храброст, узео је нож и направио три дубока водоравна реза на свакој страни дечаковог лица, тик изнад крајева уста.
Данџумин отац је знао да право значење резова нема неке везе с храброшћу. Уместо тога, посекотине ће зарасти и постати ожиљци за препознавање. Биће стална ’лична карта‘ која се неће моћи ни изгубити ни заборавити. На основу њих ће рођаци увек препознати његовог сина, што ће му омогућити права и предности Игала грађанина. Али те ознаке ће га уједно и издвајати од више од 250 других етничких група у Нигерији.
Прављење ожиљака и зарастање, иако није ограничено на Африку, има дугу историју на том континенту. Грчки историчар Херодот писао је у петом веку пре н. е. о Херетејима који су живели у Египту: „[Они] секу своје чело ножем, пружајући тако доказ да су странци, а не Египћани.“ Бронзане главе обликоване у Ифеу, у Нигерији, пре седамсто година су приказивале црте лица за које многи сматрају да су етничка обележја. Ознаке на лицу су очигледне и код скулптура древног нигеријског краљевства Бенин.
Нису све ознаке на лицу начињене као етничка идентификација. Неке ознаке су биле, и још увек су, повезане са спиритистичким и религиозним обичајима. Друге су симболи статуса у традиционалним друштвима. А друге су опет декоративне ознаке.
Ознаке на лицу, које праве специјалисти у тој заједници, увелико се разликују. Једне су тек мали резови на кожи, док су друге дубоке засекотине проширене прстима. Понекад се у рану додаје нека природна боја како би се ознаке обојиле. Свака етничка група има свој јединствени образац. На пример, усправне ознаке, по једна на оба образа, идентификују Ондо мушкарце и жене. Три водоравне ознаке на сваком образу идентификују Ојо народ. Онима који умеју читати ознаке довољно је да само баце поглед на нечије лице па да прочитају етничку групу, град или чак породицу те особе.
Помешани ставови
Као што се јако разликују ознаке и разлози за њих, тако се разликују и ставови о њима. Многи с поносом носе те ознаке. Један уредник у нигеријском листу Daily Times навео је: „Неки су мишљења да су те ознаке знак патриотизма. Због њих се они осећају као прави синови својих предака.“
То је гледиште Џимоа, једног Нигеријца, који каже: „Никад се нисам стидео због мојих Ојо ознака зато што то показује да сам прави потомак Јоруба из града Алафина.“ Он наставља с причом о томе како су му 1967. ознаке спасле живот у нигеријском грађанском рату: „Кућа у којој сам живео... била је нападнута и сви [други] били су побијени. Убице ме нису дирале због ознака на лицу.“
Другим људима те ознаке јако сметају. Таџудин каже о ознакама на свом лицу: „Мрзим их, и проклињем дан кад су ми биле стављене.“ А једна тинејџерка хвали своју мајку што није дозволила да је као дете подвргну тој операцији. Она каже: „Да су ми направили ознаке, размишљала бих о самоубиству.“
Изаћи на крај са исмејавањем
Данџума, споменут у уводу, био је исмејаван због тога што није имао ознаке. Обично је обрнут случај. Пре 45 година, Г. Т. Басден је писао у својој књизи Niger Ibos: „Прављење ожиљака и тетовирање излазе из моде. Многи млади људи... волели би да немају [своје ознаке]. Оно због чега је особа поносна када је међу члановима свог клана, постаје предмет пребацивања, због исмејавања и презира на који она наилази у другим деловима земље.“
Ове речи су свакако истините данас. Аџај, која је дипломирала психологију на Универзитету у Лагосу, недавно је проучавала ознаке на лицу у Нигерији. Она је приметила: „Људи са ознакама на лицу, бар у градовима као што је Лагос, сада су у мањини и долазе у контакт с људима који их исмејавају. Рецимо, нормално је чути како људи за некога кажу да је пуковник, не зато што је припадник оружаних снага, већ зато што има исти број пруга на образима као што их има на униформи пуковника у армији. Неке зову тигар, због њихових прошараних образа или се за неке каже да су вечите сузе... Замислите какве то последице оставља на самопоштовање особе.“
Можда се најтежа искушења подносе у школи. Семјуел је био једини у разреду који је имао ознаке на лицу. Он прича: „Много су ме исмејавали у школи. Другови су ме називали ’железничка пруга‘ и ’дечко са железничком пругом‘. Увек су збијали шале на мој рачун и подизали три прста. Због тога сам се осећао мање вредним.“
Како је изашао на крај с тиме? Семјуел наставља: „Једног дана је изругивање било тако велико да сам отишао код наставника биологије и питао га да ли је могуће да се те ознаке уклоне. Рекао ми је да се то може урадити пластичном операцијом али да не треба да се секирам зато што хиљаде људи у Нигерији има ознаке. Рекао ми је да се вршњаци шале на мој рачун зато што нису зрели, и да ће, када будемо одрасли, све шале престати. Рекао је и то да ознаке не одређују оно што ја стварно јесам, нити шта ћу бити.
„Након тога ми је било пуно лакше, и непријатан осећај који сам имао због ознака нестао је. Сада се људи ретко осврну на моје ознаке. Чак и када се осврну на њих, једноставно се насмејем. Мој однос с другима није нарушен. Људи ме поштују због онога што јесам, а не због тога што имам ознаке.“
Традиција која нестаје
Будући да се обележавање обично врши код мале деце, већина Нигеријаца чија лица носе етничке ознаке нису имали неког нарочитог избора у овој ствари. Међутим, кад они буду постали родитељи, мораће да изаберу да ли да обележе своју децу.
Неки људи се одлучују да то ураде. Према листу Times International из Лагоса, постоји неколико разлога за такву одлуку. Овај часопис каже: „Неки и даље сматрају да је то улепшавање. Други верују да племенске ознаке могу бити корисне код одређивања порекла носиоца у сврху пристраности. Још један разлог јесте употреба у одређивању законитости детета у традиционалној околини.“
Међутим, данас све већем броју родитеља ови разлози нису довољно јаки. Чак и међу онима који се диче својим ознакама, релативно је мало оних који прихватају ризик да племенски хирург реже лице њихове деце. То је нарочито случај у градовима. Бол и ризик од инфекције заједно с презиром и дискриминацијом на које дете може наићи касније у животу, све су то фактори због којих родитељи дижу руке од обележавања лица.
Јасно је да популарност и прихватање обележавања лица брзо нестају. Изгледа да ће у будућој Нигерији ’лична карта‘ бити нешто што људи носе у свом новчанику, а не на лицу.
[Слика на 23. страни]
Ознаке на лицу показују етничке групе
[Слика на 24. страни]
Обележавање лица је традиција која ишчезава