Изазови и благослови подизања седам синова

ИСПРИЧАЛИ БЕРТ И МАРГАРЕТ ДИКМАН

Родио сам се 1927, у Омахи, у Небраски, САД, а одрастао сам у Јужној Дакоти. Памтим своје дечаштво током тешких година Велике депресије (1929-42). Мајка је обично правила неку мршаву чорбу. Ставила би мало масти на тигањ и додала мало воде, и онда бисмо у то умакали хлеб. Тада је многим породицама било тешко.

МОЈА породица није била религиозна — у локалним протестантским религијама видели су превише лицемерства. Што се мене тиче, моје размишљање су обликовале две године војске током Другог светског рата. Тада сам развио склоност ка пићу и коцкању.

На одсуству из војске, отишао сам на једну локалну игранку и упознао Маргарет Шлат, девојку немачко-украјинског порекла. Заљубили смо се, те смо се 1946, након тромесечног забављања, венчали. За осам година, имали смо седам синова, и на тежак начин смо осетили шта значи бити родитељ.

Године 1951, имао сам озбиљну несрећу у пилани и скоро да сам откинуо леву подлактицу. Морао сам две године остати у болници због пресађивања коже и костију. За то време, Маргарет се старала о петорици дечака. Захваљујући пријатељима и комшијама, некако је прегурала то тешко време. Док сам био у болници, имао сам времена на претек за размишљање о сврси живота. Пробао сам да читам Библију али је нисам нешто много разумео.

Убрзо након што сам изашао из болнице, преселили смо се у Опортјунити, један град у држави Вашингтон, и ја сам са својим зетом почео да радим на грађевини. Сада ћу пустити да Маргарет исприча своју страну приче.

Руке су ми биле пуне посла!

Одрасла сам на фарми где смо узгајали жито, мало стоке због млека и конзервисали воће и поврће. Стекла сам добре радне навике које су ме припремиле за многе изазове који су ме очекивали у животу. Депресију смо преживели лакше него већина осталих, пошто смо барем имали увек шта да једемо.

Моји родитељи нису имали времена за религију, мада сам повремено посећивала недељну школу. Затим смо се Берт и ја венчали када сам имала 19 година. Нисмо ишли у цркву — имали смо само једноставну церемонију у гостинској соби у кући мојих родитеља, а њу је водио један свештеник конгрегационалиста. У наредних неколико година родила сам седам дечака — Ричарда, Дана, Дага, Гарија, Мајкла, Кена и на крају, 1954, Скота. То је стварно био плафон!

Када смо се преселили у Опортјунити, једна госпођа је дошла код нас да разговара о Библији. Питала сам је да ли верује у паклену ватру, доктрину која ме је стварно плашила. Лакнуло ми је када ми је објаснила да паклена ватра није библијска наука и да се чак ни наука о бесмртности душе не налази у Библији! Живела сам у бојазни и страху од смрти и нисам могла повезати паклену ватру с Богом љубави. Чврсто сам решила да своју децу никада не учим таквим лажима.

Године 1955, почела сам да проучавам Библију помоћу књиге „Нека Бог буде истинит“.a Као што се може и претпоставити, управо се тада пентекостални проповедник наједном заинтересовао за мене и желео да ме спасе од Јеховиних сведока! Направио је једну велику грешку — почео је да ми проповеда о пакленој ватри! Чак ми је послао три пентекосталке да би пробале да ме одврате од проучавања са Сведоцима.

За време мог библијског студија, Берт је слушао из гостинске собе. Касније је почео да чита Превод Хришћанских грчких списа Нови свет, и ствари су почеле да му бивају јасније. Радио је смену која се завршавала у поноћ. Наравно, ја бих била у кревету када је он стизао кући. Једне ноћи сам се дошуњала низ степенице и нашла га како кришом чита моје књиге! На прстима сам се вратила у кревет, задовољна што лично проверава ствари. На крају је и он проучавао Библију, и 1956. смо постали крштени Сведоци.

Са седам синова за осам година, видела сам да је изазов бринути око свакодневних кућних послова — да их нахраним, обучем и потрудим се да кућа буде чиста и уредна. Дечаци су научили да понесу свој део терета у кући. Често сам говорила како немам једну аутоматску машину за прање судова — имам их седам! Свако је имао свој ред у овој неопходној рутини. Наравно, Берт је био од велике помоћи. Он је одржавао доследну дисциплину и кућни ред, а ипак и отворену комуникацију. Дечаци су поштовали свог тату али га се нису бојали. Берт никада није занемаривао своју одговорност да поучава наше синове ономе чега се они радо сећају, на шта је указивао као на „како роде доносе бебе“.

Ричард, наш најстарији син, отишао је 1966. да служи као добровољац у централи Watch Tower Societyja у Бруклину, у Њујорку. За мене је био прави испит да гледам како ми прво дете напушта гнездо. Та празна столица за столом сваког дана парала ми је срце. Али била сам срећна што је стицао добро искуство и обуку.

Нека Берт сада настави причу.

Подизање наших дечака по библијским начелима

Маргарет и ја смо се крстили на конгресу у Споукену, у Вашингтону. Сада смо имали изазов да подигнемо наше дечаке према библијским начелима — што бисте можда назвали старомодним начином. Не бих толерисао никакву лаж нити било каква двострука мерила, и дечаци су то знали. Учили смо их да Јехова заслужује најбоље.

Међутим, знали су да ми се могу поверити зато што смо имали близак однос и што смо толико ствари радили заједно. Као породица, ишли смо на плажу, правили смо пикнике на планини и играли смо безбол. Имали смо животиње и башту, и дечаци су помагали у било чему што је требало урадити. Тако су научили да раде и да се играју. Настојали смо да одржимо равнотежу у нашим активностима.

Једна теократска авантура

Што се тиче духовне стране, сви смо заједно ишли на хришћанске састанке у Дворани Краљевства, и имали смо редован породични библијски студиј. Године 1957. били смо на конгресу Јеховиних сведока у Сијетлу, у Вашингтону. Током програма, породицама је био упућен позив да се преселе и служе тамо где је већа потреба за Сведоцима који би проповедали добру вест о Божјем Краљевству. Наша породица је мислила да је то добра идеја, и почели смо планирати нашу селидбу. Најпре смо 1958. отишли у Мисури, а потом 1959. у Мисисипи.

Године 1958, имали смо прву велику теократску авантуру. Направио сам камп-приколицу коју смо вукли једним старим шестоцилиндричним десотом с три седишта из 1947. Те године смо тим колима свих деветоро путовали за Њујорк на међународни конгрес. Провели смо неколико недеља на путу, кампујући успут од Споукена, на Јужној обали, до Њујорка — што је раздаљина од преко 4 200 километара! Дечацима је то путовање остало у лепом сећању као добро проведено време и велика забава.

Један колач учи дисциплини

На том конгресу смо добили своје примерке књиге Од изгубљеног до поново успостављеног раја.b Та књига је заједно с Библијом постала основни материјал за наш породични студиј Библије. Сви дечаци су још као мали научили да читају. Након школе, Марџ би проводила неко време с њима, слушајући их како читају Библију. Нисмо дозвољавали да ТВ завлада њиховим умовима.

У породици смо имали дисциплину и поштовање. Једном приликом, Маргарет је направила један велики колач — један од њених специјалитета. Тог дана смо на јеловнику имали и шаргарепу. Увек смо храбрили дечаке да барем пробају своје поврће. Даг није волео шаргарепу. Рекли смо му да ако не буде јео шаргарепу, неће добити нимало колача. Он је и даље одбијао да доврши оброк. Маргарет је рекла: „Ако не поједеш ту шаргарепу, пас ће добити твој колач.“ Не бих рекао да је Даг то стварно веровао све док није видео како Блеки гута његов омиљени колач! Извукао је лекцију из тога, као и остали дечаци. Као родитељи, оно што смо говорили, то смо и мислили.

Живот је био забаван

Маргарет и ја смо се водили Исусовом изјавом из Матеја 6:33: „Старајте се најпре за краљевство Божје и за правду његову, а оно ће вам се све додати.“ Као породица, настојали смо да стављамо интересе Краљевства на прво место. Сви смо радо ишли заједно у проповедање, и сваки дечак је имао ред када је ишао са мном од куће до куће. Свако је имао своју ташну, Библију и библијску литературу. Похваљивали смо их за сваки напредак. Маргарет би их често од срца загрлила. Заиста, редовно смо им показивали наклоност. Увек смо издвајали време за дечаке — живот је био забаван!

Како су дечаци расли, добијали су одговорности као што је да оду по људе како би их довели на састанке, да отварају Дворану Краљевства и да помажу у другим дужностима. Научили су да цене Дворану Краљевства као своје место обожавања и уживали су у томе да је одржавају.

Храбрили смо их да коментаришу на хришћанским састанцима. Имали су кратке ученичке говоре у Теократској школи службе, где су постепено научили да буду говорници. Мајкл, наш пети син, никако није волео да говори пред публиком и било му је тешко на бини. Негде усред говора, почео би да плаче исфрустриран, пошто није могао да доврши. С временом, пребродио је то, и сада, као ожењен човек, служи као путујући надгледник, посећујући различите скупштине и држећи говоре неколико пута седмично. Каква промена!

Како су дечаци гледали на дисциплину

Пробудите се! је разговарао с Мајклом како би чуо његове утиске о васпитавању на старомодан начин. „На тату смо гледали као на благонаклоног васпитача. Сећам се да сам као тинејџер отишао да радим за једну радио-станицу. Желео сам ауто како бих и ја могао учествовати у пуновременој пионирској служби. Менаџер те станице ми је понудио свој форд мустанг кабриолет, с двоја врата, спортски ауто који је био популаран међу младима. Баш сам желео тај ауто, иако сам знао да то и није најпрактичнији ауто којим бих ишао с људима у службу. Отишао сам код тате са извесном дозом стрепње. Кад сам му рекао о тој понуди, он је рекао: ’Хајде да поразговарамо о томе.‘ Знао сам шта то значи! Разговарао је са мном и показао ми предности неког практичнијег аута. Тако сам купио затворени ауто с четвора врата, и након што сам га возио преко 160 000 километара у својој додели проповедања, само бих могао да кажем: ’Тата је поново био у праву.‘

„Сељење док смо били момчићи — од Вашингтона до Мисурија и онда до Мисисипија — било је узбудљиво искуство. Уживали смо у томе. Иако је нас деветоро годину дана живело у приколици 2,5 са 11 метара, било је јако забавно и то нас је научило да будемо организовани и да се лепо слажемо, чак и у скученом простору за живот. Наравно, и те како смо настојали да се играмо напољу.

„Нешто друго чега се сећам и што ценим јесте начин на који је тата водио осматрање дневног цитата с нама. Године 1966, био је у школи за старешине на Фарми Краљевства, у Јужном Ленсингу, у Њујорку, и видео је да бетелска породица истражује како би сваког дана дала коментаре на стих. Увео је исти систем у нашу породичну рутину. Сваком од нас седам дечака било је додељено по једно јутро за коментарисање о ономе што смо истражили. Иако смо повремено гунђали, то нас је научило да истражујемо и да се изражавамо. Навике попут ових остају за цео живот.

„Задивиле су ме жртве које су мама и тата чинили у нашу корист. Када су моја два старија брата Ричард и Дан могли да зарађују за породицу, наши родитељи су их охрабрили да иду у Бруклин, у Њујорк, да служе као добровољци у светској централи Watch Tower Societyja. Наши родитељи су такође уштедели новац тако да је петоро нас могло да лети за Њујорк и лично види централу. То ме је тако дирнуло. Повећало је наше цењење према Јеховиној организацији.

„Сада бих поново препустио реч тати.“

Било је и неуспеха

Као и друге породице, имали смо проблеме и неуспехе. Како су момци стасавали за забављање, морао сам да их саветујем да се не залете у брак с првом девојком која им западне за око. Такође смо засигуравали да имају одговарајућу пратњу. Желели смо да имају неког искуства у животу пре него што изаберу доживотног брачног друга. Понекад је било суза и чак привремено сломљених срца, али на крају, увидели су мудрост библијског савета — нарочито савета да се венчају „у Господу“. Похваљивали смо их за њихову мудрост (1. Коринћанима 7:39).

Због Скота, нашег седмог сина, пролили смо мало суза. Подлегао је лошем друштву на радном месту. На крају је био искључен из скупштине. То је био тежак ударац за све нас, али поштовали смо правну одлуку старешинства. Скот је на тежак начин морао научити да је служење Јехови најбољи начин живота.

Никада нисмо изгубили наду да ће се вратити у скупштину. Срећом, после пет година, био је поново примљен у скупштину. Осврћући се уназад, он каже: „Једна ствар која ми је помогла док сам био искључен била је та да иако је породично дружење било врло ограничено, увек сам знао да ме моја породица воли.“ Скот је наставио да напредује и задњих осам година служи као старешина.

Још један немио догађај био је 1998, када је искључен један од наших унука у својим 20-им. Али теши нас то да дисциплина од Јехове може довести до позитивних промена.

Велика промена у нашем животу

На крају, до 1978, сви дечаци су отишли од куће. Током година, стекао сам искуство око система грејања, вентилације и климатизације. Године 1980, Маргарет и ја смо добили невероватан позив да на девет месеци послужимо у бруклинској централи Watch Tower Societyja. Осамнаест година касније, још увек смо ту!

Обилно смо благословљени. Није нам увек било лако да подижемо синове на старомодан начин, према библијским начелима, али у нашем случају то се исплатило. Сада у нашој породици петоро наших синова служе као скупштинске старешине а један је путујући надгледник. Имамо 20 унучади и четворо праунучади — већина су у истини и верни Богу.

Ми видимо истинитост псалмистиних речи: „Ево деца су наслеђе које од Бога долази; награда је плод утробе материне. Као што су стреле у руци јунаку, таква су деца из младости“ (Псалам 127:3, 4).

[Фусноте]

[Слике на странама 20, 21]

С нашим синовима и снајама (десно) и унучадима (скроз десно) на нашој 50-годишњици, 1996.